Dežurstvo. Malo je primirilo u ove sitne sate. Pokušaću da vam dočaram kako je to biti lekar i medicinska sestra na radnom mestu.
Spremam se u operacionu salu. Muškarac, 87 godina, akutni trbuh.
Ubrzanim korakom ka meni dolazi sestra. „Hitno Vas zovu na pedijatriju, treba im konsultacija, beba od mesec i po“. Žurim ka petom spratu. Upućuju me ka sobi u kojoj je mali pacijent. Okolo majke sa bebama u naručju, svi su po malo uznemireni. Mali čovek od mesec i po i 5900 g, na kiseoniku, muči se da uhvati vazduh. Koleginica me upoznaje sa pacijentom. Primljen pre oko sat vremena. Na prijemu modar, ubrzanog srčanog rada, frekfencije oko 180/min, teškog opšteg stanja. Mladi roditelji malo su zakasnili sa javljanjem lekaru. Koleginica je kontaktirala višu zdravstvenu ustanovu, Kliniku za pedijatriju KC Kragujevac. Ide se u transport. Zima, noć. Očekivano je da može doći do pogoršanja stanja u putu. Za mnom na pedijatriju dolazi i kolega sa kojim sam dežuran. Vozač je pozvan, proveravamo da li dolazi sa adekvatno opremljenim sanitetom, kiseonik, aspirator, grejanje, osvetljenje… Spremamo lekove, razblaženja koja možemo dozirati adekvatno na tako malu telesnu masu. Za male pacijente sve je posebno, prilagođeno njihovom uzrastu. Svi su užurbani, tri lekara, četiri sestre, pomoćno osoblje. Uzimam dodatne anamnestičke podatke od majke. Izlazeći sa pedijatrije nailazim na oca. Saopštavam mu trenutno stanje bebe, šta smo planirali i uveravam ga da uz njegovo dete ide najbolje što naša bolnica trenutno ima na raspolaganju, da će sve biti u redu. Dok čitava ekipa spušta malog pacijenta ka sanitetu, čekam ih u holu urgentnog prijemnog. Još jednom sa vozačem proveravam da li je sva neophodna oprema u sanitetu i da li je u funkciji. Upoznajem ga sa situacijom i upućujem šta ćemo raditi ako dođe do komplikacija u transportu. Iako protokol kaže da rodbina ne ide u sanitet sa nama, ovaj put ću napraviti izuzetak. Ne mogu roditeljima izbezumljenih pogleda da zabranim da uđu u sanitet sa svojim bolesnim čedom. Ako bude većih intervencija u putu, sanitet se mora zaustaviti, a vozač dobija instrukcije da roditelje , ako budu u panici(a sigurno hoće) spreči da nas ometaju tokom intervencije. Prilazi nam pomoćni radnik na nezi pacijenata, nekada- bolničar. Nudi se da pomogne. Kažem nije traženo, ali idi pomozi. Kaže, idem im u susret(ekipi koja spušta bebu sa odeljenja ka sanitetu). Njih pet-šest. Sestra sa bebom u naručju, monitor, infuziona pumpa za precizno doziranje aminofilina, torba za reanimaciju, dodatni infuzioni rastvori, sistemi…
Ulazimo u sanitet, ponovo provera opreme. Aspirator ne postiže adekvatan pritisak, ali dobro je da uopšte postoji u vozilu. Roditelji će napred sa vozačem. Sestra i ja pozadi sa bebom. Mali čovek je sada u mom naručju, sestra namešta monitor, pumpu, torbu sa lekovima i ostalom opremom. Vozač pita koliko žurimo. Žurimo, ali uz bezbednost u vožnji. Beba se zaplakuje, a to nije poželjno, dodatno će joj otežati disanje. Umirujem je blagim glasom, ruka mi je na njenoj glavi, potrebno je da oseti sigurnost. Smiruje se, spava iako se u sanitetu sve trese, lupa. Umoran je i iscrpljen mali čovek. Ceo dan se bori za vazduh, ceo dan nije sisao kako treba, gladan je. Oči malo na bebi, malo na monitoru, malo na pumpi. Kroz glavu mi prolaze moguće situacije koje nas čekaju u putu, planiram šta je u kom trenutku i situaciji najbolja i najefikasnija reakcija. Negde na pola puta, ulazimo u stabilnu fazu. Za sada je sve dobro. Ordinirana terapija daje efekte. Sada imam priliku da osmotrim pacijenta. Lep dečak, a koja beba nije lepa? Osmehujem mu se iako on spava sada već mirnijeg pulsa 135-150/min, smanjio je i broj respiracija(udah-izdah).Maleni prstići se drže za moju ruku. Oglašava se alarm na monitoru, baterija se ispraznila, gasi se tehnika. Vozilo je iz donacije, monitor iz nabavke, nema odgovarajućeg priključka za struju u sanitetu. Sada su oči, uši i ruke medicinske sestre i moje sav monitoring i sva sigurnost za malog čoveka. Kada sam počinjao da učim posao specijaliste anesteziologije sa reanimatologijom, stara garda me učila da radim bez modernih uređaja koji svakako olakšavaju posao, ali znaju i da „slažu“. Rezervni monitor koji smo poneli nema adekvatnu pulsnu oksimetriju, pa se odlučujem da dalji „monitoring“ bude bude naša pažnja i umeće. I ostatak puta prolazi bez komplikacija.
U KC Kragujevac nas dočekuje ljubazna ekipa, koleginica i tri sestre. Prvo se dodatno zbrinjava pacijent, sređuje neophodna dokumentacija, detaljno prenosim koleginici sve što je do sada urađeno, kakvo je bilo stanje bebe na prijemu, ceo daljni tok do trenutka prijema kod njih. Sada kada je mali pacijent dodatno zbrinut, sledi novi razgovor sa roditeljima. Majka će ostati, a oca čekamo da se sa nama vrati ka Kraljevu. Čekamo ga iako žurimo nazad, jer kolega je ostao da zbrinjava deset preteških pacijenata u šok sobi, u isto vreme da uđe u salu sa onim pacijentom sa početka priče, sa najavom mogućeg značajnog pogoršanja mladog muškarca koji je hospitalizovan na plućnom odeljenju, a možda je u međuvremenu imao poziv i za reanimaciju. Morao je jednu sestru iz intezivne nege da angažuje da mu asistira u operacionoj sali. Ostalo ih je dve u šok sobi sa onih deset teških pacijenata, a treba da ih je po propisu pet… Sa kolegom sam se čuo dok smo išli ka Kragujevcu, interesovao se kako prolazimo u putu. Sada ja zovem, da javim da je beba bezbedno stigla i da se interesujem kakvo je stanje u Kraljevu. Dobro je , smiruje se situacija. Stižemo ispred O.B. „Studenica“. Otac pogledom govori sve. Pruža ruku, reči su suvišne.
Raspremanje saniteta, pa sređivanje naše opreme, mora biti sve na svom mestu, ne zna se kada će opet biti neophodna.
I da je u celoj smeni samo taj jedan život spašen, ogromno je.
Hteo sam da vas pitam, koliko vredi naš rad, naše znanje i umeće? Ali neću, ne bi to bilo fer pitanje za vas. To je pitanje za sve političare i ministarstvo- koliko vredi rad zdravstvenih radnika, bez kojih ovaj mali čovek koji je pre mesec i po prvi put u sebe udahnuo život, ne bi preživeo? Koliko ministre Lončar, koliko predsedniče Vučiću?! A znam da znate, jer nas vrlo unosno izvozite u tuđe zemlje, tamo gde znaju našu vrednost i neophodnost za budućnost nacije i države. Recite građanima Srbije.
Za vas poštovani čitaoci samo jedna molba, ako dozvolite. Pokušajte da se setite koliko smo godina života uložili u školovanje i sticanje veština da bi mogli da sačuvamo život jednog ovakvog pacijenta, koliko su nas naše porodice, naša deca željna dok dane i noći provodimo pomažući drugima, kolika je odgovornost koju nosimo na svojim plećima svaki Božji dan i pokušajte da u sebi pronađete toliko poštovanja prema našoj profesiji da na nas ne vičete, da nas ne tučete i na posletku da nas ne ubijate. Toliko vas molim.
P.S. Nisam vam rekao da nemamo adekvatnu uniformu za izlazak na teren, a pogotovu u zimskim uslovima. Nisam vam rekao da sam stetoskop koji koristim sam kupio od svoje plate, jer za skoro 20 godina svog radnog staža još ni jedan nisam dobio od ustanove… Da ne nabrajam dalje.
Hvala vam na vremenu koje ste odvojili da pročitate ovaj tekst, da ne kažem apel i vapaj.
Dr Rade Panić, anesteziolog u OB Kraljevo